Лика је смјештена унутар високог планинског оквира што га у залеђу сјеверног и средњег приморја обликују Велебит, Велика и Мала Капела и Пљешивица. Врућа и сушна љета и хладне, дуге зиме битне су особине личке климе. Када се помисли на свјежину личких љета, а посебно на хладне и сњежне зиме, јасно је да је у некадашњој одјећи превладавала вуна.

Одјевање Срба у Лици имало је своју еволуцију. Оно се, без сумње, морало прилагођавати климатским условима. Старе личке ношње већ су, нажалост, ишчезле, а умјесто њих доспјевали су савременији одјевни предмети и материјали.

Народ је собом доносио одјећу и прилагођавао је животним условима нове средине. На њен развој имале су утицаја и разне униформе сењских и жумберачких ускока, као и Крајишника. Ношње су се разликовале од села до села, али су свима њима основни елементи били заједнички. У женску народну ношњу у основи су спадали: кошуља (вуштан), сукња (кикља), прслук, прегача (заслон) и тканица. Глава се повезивала рупцем (марамом). Жене су носиле вунене чарапе и натикаче, а обувале опанке, а рјетко кад шлапе. Кошуља се шила од домаћег платна. Кикља или сукња се плела од вуне или кројила од брижљиво израђеног сукна. Кикље које се кроје од посебне тканине звале су се царзе и биле су црне боје. Друштвени морал је захтјевао да се кикље носе до пете. Тканица је заузимала почасно мјесто у женској ношњи. То је уски појас који су жене повезивале око струка и спадао је у најљепши дио женске ношње. Врло је декоративан, а то се постизало ткањем и опшивањем ризом од печене чоје. Прегачу је касније замјенио заслон који је у Лику доњет из Крањске.

Кожун је био уобичајен лички одјевни предмет који се носио у хладно доба године, а носили су га како мушкарци тако и жене. Кројио се од овчије коже и без рукава. Кожун је имао два лица. Зими би га носили са крзном унутра, а љети би га изврнули па би крзно било извана. У мушкој ношњи обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави личка капа. Личка капа је карактеристичан предмет у мушкој народној ношњи. Капа коју су носили Срби по везовима се разликовала од капе коју су носили Буњевци. Првобитна личка капа имала је испупчено дно и звала се „ракчина”. Мисли се да је у Лику дошла са Турцима. Данашњи облик личке капе потиче из 1902. године када је израђен модел са равним дном. Новој личкој капи додате су ките дужине око 20 цм и по њима је добила име кићанка. Ките и вез по ободу рађени су од свиленог конца.

 

 

Она симболизује страдање српског народа поготово у периоду Отоманске империје. Црвена чоја симболизује проливену српску крв у борби за слободу српског народа на Косову пољу 1389. године. Црни обод симболизује жалост српских мајки, сестри, кћерки и осталог женског српског рода за страдање српских витезова. Са задње стране капе виси девет реса које симболизују погибију девет Југовића. Носила се током цјеле историје од Косова поља до данас. Горњи дио израђен је од црвене чоје. Обод капе урађен је од чврсто извезеног конца као симбол везе међу Србима. Постављена је са унутрашње стране црном поставом. Девет чворова из којих излазе дуге црне нити представљају расплетене косе Косовке-дјевојке како се деветорици Југовића и осталим српским мученицима не би „заплитали пути небески”. За јаподске капе етнолози кажу да је претеча личке капе, са кратким ресама динарског краја.

Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Грађе за тканине и украсе бојана је традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици обилног веза преовлађују геометријски мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит. Један од најистакнутијих облика биле су мушке „токе“ за груди, састављене из више сребрних плоча или дугмади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.

Лички плесови припадају плесовима динарске,односно јадранске регије. О Лици, гдје су се мјешали не само динарски и јадрански утицаји већ су видљиви и они алпски и панонски, мало је писано у односу на неке наше друге крајеве.

Личану су посебно поносни на своју физичку снагу па није чудо да је њихов основни плес – личко коло – прожет елементима у којима до изражаја долази издржљивост.

Личани нису били нарочито пасионирани плесачи. Због тога није ни чудо што су се народни плесови у Лици готово потпуно изгубили посље Другог свјетског рата, док се прије њега плесало доста и у разним приликама. Плесало се недељом и празником, уочи Нове године, на прелима, уочи Божића. Коло се знало ухватити и на сајмовима који су у животима Личана имали значајнију улогу него ли у другим нашим крајевима. Коло се плесало на отвореном, често без обзира на невреме и сњег. Плесачи би зачас утабали сњег. У неким селима коло се играло на гумнима, играло се на пољу, тратини, њивама, на одређеним брдашцима која су доминирала околином, тако да се види чим дође двоје, троје, што је значило да треба ићи колу. Зими, на прелима, играло би се у кућама личко коло.

Доста рјетко, али ипак повремено, плесало се коло око убијеног вука што су га у село доњели вучари. Игра се личко коло и пјевају вучарске пјесме, или се шеће у колу око вука пјевајући ову пјесму:

У животу Личана коло је играло значајну друштвену улогу. Ту су се млади састајали, упознавали, а старији би би се око кола сакупљали и разговарали о дневним догађајима и проблемима. У колу и његовом првом, шетаном дјелу, младић је говорио о љубави и договарао састанак са вољеном дјевојком. У колу се највише пјевало о љепотама Лике, личких цура и момака и о Велебиту. Нарочито су друштвену улогу имала разна бирачка кола у којима је могло доћи до пуног изражаја показивање симпатија према некоме.

У колу се вршила и селекција дјевојака. Гледало се не само како изгледа и колико богат накит има него и на то колико дуго може издржати плешући. Нарочито се селекција вршила у тешким и напорним колима, као што су то личко и далматинско коло. У личком су се колу дјевојке надигравале на сајмовима и зборовима плешући до изнемоглости. Која задња остане најздравија је.

Прије се коло играло више на прстима и није се скакало као сада, него се нога повлачила по земљи. Вели Коста да је кола доста. Кад неко изгуби корак онда се коло распусти. Ако неко лоше игра онда га коловођа може директно рјечима избацити из кола. То је била велика срамота. У неким селима постојала је посебна уводна пјесма којом се објављивао почетак плеса:
„Ко је за коло, нек иде у коло,
више кола до неђеље нема.”

Коловођа је постојао и постоји само код личког кола. Коловођа извикује заповједи, а остали изводе оно што би он наредио. У неким селима коловођа је морао бити најбољи играч, у неким то су били најљепши момци, а у другим селима могао је заповједати ко хоће, један би другом преотимали команду за време кола.

 

Коло је могао водити онај који је рјечитији, који је боље и гласније могао изговарати заповједи, а изнад свега онај који је у читавом друштву уживао повјерење. Коловође су још носиле и назив клолач – он води коло или „кола”. Но, без добре команде нема ни доброг личког кола. Ако је коло слабо плесало, коловођа је одмах морао пронаћи ко је тај који квари пошто би рекао: „Устави, не ваља!”, и одма би довикнуо: „Пази, не квари! Изаћеш ми ван!” или: „Пази свак на себе, казат ћу га ко не зна!”, а неки шаљивчина би знао додати: „Е јеси гадан, ко би те слуша!”. Неке од најважнијих команди у личком колу су:

Личко коло у свом првом, шетаном дјелу има и низ пјесама. Али се рјетко може чути стара пјесма розгалица, никако свирка на диплама или мјешницама, а готово изузетно гусларска свирка и пјесма, као и свирка на тамбурици.

 

Личко коло се игра без музике, то је глуво коло, али су код његовог уводног дјела-шетње, колања, веома важне пјесме.

Што се тиче стилских особина личких плесова треба додати да се у стилу плесања назире магијска основа плесања, при којој је било важно то да се што јачим ударањем о под, табањем, постигне што бољи урод кромпира, репе и купуса, а да се високим скакањем желио постићи добар раст лана, конопља, бркова и сл. Стил плесања Личана могао би се свести на једну једину реченицу коју је изрекао неки казивач: „Удри љуто и поскочи добро!”

Ритмови у којима се изводе лички плесови претежно су парни и не крећу се у већим варијантним финесама. Могло би се рећи да су у том погледу Личани веома нееластични. Карактеристично је да се код већине фигура личког кола креће у смјеру кретања казаљке на сату.

Личко коло, необично фигуративно, снажно, динамично, забавно, разноврсно у темпу, једноставно за учење, лако примјењиво на отвореном простору, идеално за плесање у великом броју, великој маси, постало је интересантно за многа подручја, која су га пресадила на своју територију и прилагодила свом укусу и навикама.

Вујаљка се изводи на сличан начин као и везање ланца. Разлика је у томе што код вујаљке нема пјесме већ се у плесу – поскакивању води дијалог између првог и посљедњег плесача. Ово је и плес и игра а изводи се слично у многим крајевима Лике. Лјуди се поставе један иза другог, први држи штап, а остали држе један другога око паса са обје руке, тако да напред саставе прсте. Коловођа виче:

 

 

 

Онда почну скакати или трчати тако да глава хоће стићи реп и тући га штапом. Мало мора добити батина, тако дуго док задњи не побјегне, а онда се и остали распадну. А када добије штапом Вујо каже: Гдје ти бубац, ту ти је и љубац!
 
Вујаљка би се играла обично зими на сњегу, а осим поскакивања изводиле би се разне фигуре.
 
Змије. Ово се коло изводи без музичке пратње. Почиње лагано а затим иде све брже. Играчи и играчице се ухвате у отворено коло. Руке су им прекрштене напред тако да им десна иде преко љеве десног плесача. Предзадњи играч држи задњег својом десном руком, а овај њега са обје руке око врата. Коловођа води коло све живље око задња два играча у жељи да се змија тако замота да се посљедњи играчи сруше.
 
Наше друштво на свом репертоару има кореографију Обичај Вучарење са глувим личким колом, кореографију је поставио господин Рајко Кесић.