Срби су вијековима живјели у кршовитом крају Далмације званом Буковица, која се налази у троуглу између Бенковца, Обровца и Книна. Буковица је посједовала мало обрадиве земље, па се народ углавном оријентисао на сточарство. Како су Равни Котари најплоднији дио далматинског приморја, то је била прилика да се буковчани насељавају и на та подручја, преносећи своје обичаје, ношње, игре и пјесме.

Код далматинског народа пјесма је била дио свакодневнице, била је саставни дио свакога посла који би се радио. Тако су навикли, јер на тај начин лакше савладају све потескоће које им се нађу на путу. Кроз пјесму чобанин разговара сам са собом и са другима, пењући се по кршним планинским врховима и пролазећи непроходним козијим стазама. Тако, чувајући овце по планини, чобаница кроз пјесму разговара са вољеном особом.

Километрима удаљена од куће, млада цура чувајући овце, уз обавезу да плете, преде и везе себи дарове за удају, сама склапа пјесме свом замишљеном драгом, називајући га драги, драган, лола, најмилијим и најљепшим именима којих се она у датом тренутку сјети.
Можда самоука или полуписмена (па чак и неписмена), уз неколико ријечи исказује све своје емоције које осјећа према том младићу, који је стваран или постоји само у њеним пјесмама.

Слушајући једна другу, чобанице памте пјесме па их посље пјевају на прелима, и разним скуповима. Прела су се углавном одржавала у касну јесен и зиму, испред крсних слава и Божића, кад би се сви послови привели крају. Свако село би имало своје прело, а мјеста за окупљања у неким варошима су била позната да би се свако вече млади окупљали, из свог и сусједних села гдје би се до касне ноћи пјевало и играло. Како је љети било више посла, тад се углавном ишло на црквене саборе за православне празнике.

Како за прела, тако и за сајмове и црквене саборе, кад се млади окупе, што љепше би се обукли и одмах би се хватали у коло.Цуре би се обукле у дуге бијеле кошуље, преко тога ткану шарену прегачу, садак и тканицу, а на главу би стављале бијелу везену повезачу (мараму). Дјевојке које су биле из имућнијих породица су носиле низац дуката око врата, што би им посље био дио мираза кад се удају. —- Сребрне  токе, дугмићи и дукати су китили мушке прслуке. Извезене панталоне су опасане извезеном и отканом тканицом, а преко ње је опасан кожни појас (пасњача или у неким крајевима ђемер) за којом су држали кубуре и ножеве или сабље окићене китама. Мушка и женска обућа се није много разликовала.

У давнијим временима су се носили опанци, а након тога шлапе (кожне сандале ручне израде, са гуменим равним ђоном). Најкарактеристичнији дио ношње далматинског краја, а са тим и личког, па и шире, су црвене капе. По народном вјеровању, те капе потичу са Косова и црвено платно на врх капе представља жал за царством, црно представља жал за војском, а девет кита означава девет браће Југовића. Мушка ношња је одраз хајдучког одијела, са којим су се буковчанци вијековима поносили, па и дан данас.

Прела су биле прилике да се млади упознају и заљубе, што би се не ријетко завршавало вјенчањем. На оваквим окупљањима често се играло бирачко коло, уз које нема музике али се зато увијек чула пјесма. Овдје је била прилика да чобанице отпјевају своје пјесме свом драгом, а и друге да науче нове стихове. Бирачко коло се игра тако што се шета по кругу а момак који је у средини кола бира себи цуру која му се свиђа и тако са њом шета у центру круга, држећи цуру за руке, све док се пјесма не заврши. Кад отпјевају пјесму, ови што су правили круг, онда се момак враћа у коло а цура бира себи момка по вољи. Момци и цуре су се бирали по томе, ко кога воли, ко је љепши, љепше обучен, ко љепше пјева, па и по имовинском стању.

Кад би се бирачко коло ближило крају, ритам би се почео убразавати а момак који је у сред кола, држећи цуру једном руком за тканицу а другом за руку, подигне цуру увис и у зраку је окрене око себе па је поново спусти. Она му помогне тако што одскочи од земље и савије ноге у кољенима. Тако се назад врате у коло па други пар уради то исто.

Такође карактеристична кола за ову регију су била: лудо (летеће) коло, ћирилица и кукуњешће. Једино уз кукуњешће се могла чути музика, и то звук цинтара (усна хармоника). Момак који је свирао цинтаре би био коловођа, па су се онда све цуре бориле која ће до њега играти. Лудо коло се често назива и “мањто” коло, а то је само зато што се брзо игра па у једном тренутку играчи имају осјећај да лете. У лудом колу би неки од сале отпустили руку док се игра пуном брзином не би ли овај покрај њега врцио (одлетио) далеко у страну.

Уз ћирилицу се такође могла чути пјесма, али никакав музички инструмент. Једино уз пјесму што се чуло јесте један те исти корак, 50-60 млађарије што је било у колу, и звецкање тока и дуката на њиховим ношњама у ритму корака којим су играли.

Ове игре, које су се најчешће знале играти по далматинским мјестима, нису компликоване, али то не значи да нису биле интересантне. Кад се окупи маса веселих, добро расположених људи, и уз то игре, пјесме и смјеха до зоре, коме не би било мило. Често се могао наћи неко ко зна да свира, осим цинтара, и дипле и свирале (двојнице), што су исто карактеристичне за Сјеверну Далмацију.