У циљу очувања културе и наше културне баштине, очувања српског духа и презентације српских обичаја прекодринских Срба, основано је КУД „Крајина“ 10. маја 1996. године на иницијативу крајишника, чланова културно умјетничких друштава и културних институција из Хрватске и БиХ. Трудили смо се и наставићемо даље да сакупљамо кола и обичаје која полако падају у заборав, јер више нема ко да их изводи. Тежња друштва је да услови за рад буду што бољи, али за постизање таквог циља потребно је много труда и средстава. До сада смо успјевали да егзистирамо уз помоћ људи добре воље, из свих крајева Србије, који су одвајали од себе и помагали нама. Ипак од свега је најважније да се нисмо ни једног тренутка предали и препустили поразу. И поред многих тешкоћа друштво је успјело да одржи костур, који су чинили искуснији чланови. Успјели смо да реализујемо већину активности и да задржимо млађе чланове на једном мјесту, гдје су имали сигурно уточиште које их је донекле сачувало од многих невољних утицаја. Ту смо се веселили, започињали нове љубави, а склопљено је и неколико бракова.

Можемо се похвалити да су међу нама направили прве кораке на сцени, и стекли прва искуства, неке од чланица женске пјевачке групе “Динарке”. Са нама је почела и мушка пјевачка група “Коријени”. Уз многе млађе момке који су вични пјесми и игри, појавио се и један млади гуслар, Саша Лукић, дечко који је од неискусног и стидљивог момка постао једна од најважнијих карика на сцени, и најбољих играча.

У сарадњи са телевизијском станицом БК снимили смо 2001. године документарни филм “КОЛО” о избјеглицама. Филм је покупио неколико награда, што на иностраним фестивалима, што на домаћим. Сваке године прве суботе у фебруару мјесецу, КУД у ресторану Језеро на Ади Циганлији организује Крајишко вече, са преко 600 гостију. Сваке године се трудимо да буде боље од претходне и до сада смо успјевали у томе. Све активности Друштва усмјерене су на развој, омасовљење и пропагирање културне дјелатности, која код младих људи развија подједнако и дух и тијело. У циљу очувања традиције и обичаја српског народа са западне стране Дрине покренули смо фестивал фолклора, под називом „Шири ми се моје коло мало“. Захваљујући својој племенитој дијелатности, вјери у Божију помоћ, уз благослов нашег заштитника Светог Саве и помоћи људи доброг срца све своје могућности ћемо усмјерити ка једном циљу, а то је очување обичаја и традиције. На основу прикупљених података о демографском кретању српског становништва у претходном вијеку (истраживања Завичајних клубова, Удружења и на основу казивања демографа професора Јове Илића) евидентно је да на територији данашње Републике Србије живи преко 1,5 милиона становника који су рођени или су поријеклом из бивших југословенских република, Хрватске и Босне и Херцеговине.

Основни циљеви на којима се заснива рад друштва су: културолошки и духовни опстанак и обнова, његовањем и развијањем аутентичне културне баштине и традиције, крајева и крајина одакле је српски народ одлазио, најмање својом вољом, информативна комуникација, повезивање свих заједница, удружења и појединаца било у матичној држави, завичају или дијаспори, издавачка постојаност, остављање трагова о свим истраживачким сазнањима и прикупљеним чињеницама записивањем на разне медијске начине спортска афирмација, кроз различите спортске активности и садржаје, било традиционалне, било савремене, развијати физичке, психичке и моралне вриједности, пословна сарадња, повезаност свих привредних субјеката у Србији, завичају и дијаспори и рад на конкретним пројектима и заједничким инвестицијама, а све у циљу подизања услова и стандарда живота у матици и завичају. Слава КУД-а Слава кутурно-умјетничког друштва „Крајина“ је спаљивање моштију Светог Саве (10.маја) За вријеме великих турских прогона српског народа, једино мјесто гдје је српски народ проналазио уточиште јесу наши манастири, а један од њих бјеше манастир Милешева.

У њему су се тада налазиле мошти Светога Саве. На његовом гробу су се дешавала многа чудеса. Болесници који су тражили милост, одмах су бивали исцјељени. Знајући да је Србима једино од најважнијих духовних уточишта манастир Милешева и мошти Светога Саве, а видјевши да њима прилазе са вјером чак и муслимани, тражећи помоћ и исцјељење, турски султан Мехмед III нареди Синан-паши да узме мошти Светога и однесе их у Београд. Окрутни паша уради како му је речено. Кад су мошти донијете у Београд, султан нареди да се однесу на брдо Врачар, гдје су 10. маја 1594. године спаљене. При овом страшном чину велика свјетлост засијала је и обасјала цијели српски народ, дајући му утјехе да су Господ и Свети Сава увијек са њима.